1. Treba prvo razumeti da ljubav sve može da promeni – dakle, i nas. Ako se pojavi sumnja možemo je odbaciti. Sumnja zaustavlja energiju koja nam je neophodna za promenu. A vera je neprestano davanje energije. Kada čovek veruje bez senke sumnje, tada energija koja dolazi iz duše, menja i njega i svet oko njega. Apostol Petar je mogao, kao i Hristos, da hoda po vodi, dok nije posumnjao. Dakle, za ljubav nema nerešivih zadataka.
2. Da bi osetili ljubav potrebno je zaustaviti, usporiti svest, koja neprestano pokušava da zauzme vodeće mesto. Upravo nam svest šapuće: „Dugo radiš, a rezultata nema. Možda bi trebalo da odustaneš?“ No, ne treba prestati sa pokušajima. Ako se ništa ne dešava, ili ne vidimo rezultate, prva naša reakcija je odricanje od ljubavi, od davanja energije, to jest očajanje, pasivnost. To, zapravo i jeste rušenje naših ciljeva. Ali, u tim trenucima treba sačuvati ljubav kao najvažniji, osnovni cilj; a onda, čineći nove pokušaje, tražimo nova rešenja i postižemo uspeh.
Šta je vera? To su neprestani pokušaji pronalaženja puta ka Bogu. Ako taj pravac zadržimo dovoljno dugo, moguća su svakakva čudesa. Setite se šta je Hristos govorio o veri, „zrnu goruščinom“, koja može pomerati planine. Kada se bavimo nekim novim, teškim i opasnim poslom, tada su opreznost, sumnja i strahovi umesni. Ali kada idemo ka Bogu i ljubavi, sve to možemo odbaciti.
3. Da bi se promenili potrebno je osloboditi se vezanosti. Nije reč samo o strastima, već i o životnom iskustvu; tu su i uobičajni autoriteti, i status, i zaštićenost. Kada se osetite kao apsolutno nezaštićeno dete, onda ćete pomoć i spasenje naći u ljubavi, i neprestano ćete stremiti ka njoj.
4. Za promenu je potrebna ljubav. Ako oko sebe vidimo samo ljude i ljudsku logiku, tada će nam biti teško da se setimo ljubavi. Međutim, ukoliko vidimo i osećamo Boga u svemu, onda će nam biti lakše da zaustavimo ljudsku logiku. Božanska logika je logika ljubavi. Religijski činovnici nas ubeđuju da samo oni mogu da opšte sa Bogom, da samo kroz njih struji Božija blagodat. Međutim, svako od nas direktno opšti sa Bogom. Pogledajte oko sebe: sve što se dešava volja je Božija. Opšteći sa svetom, vi opštite sa Bogom. Kada počnete postojano da osećate prisustvo Tvorca u svemu, tada će se u vašoj duši pojaviti neprestano osećanje ljubavi.
5. Kada osećanje jedinstva sa Tvorcem postane neprestano, onda će svako osuđivanje ili prezir prema prema bilo kome, ili očajanje – predstavljati direktnu agresiju prema Bogu, koja će se završti bolešću ili smrću, i to prilično brzo.
Postavlja se ozbiljno pitanje: Kako da se odnosim prema ljudima koji se loše ponašaju? Kako da pravilno ocenim ponašanje takvih ljudi? Stvar je u sledećem: jednostrano, pagansko shvatanje sveta ne omogućava nam da sačuvamo ljubav: ili hvalimo i obožavamo, ili osuđujemo i gazimo. Uobičajno smatramo da je – osuđen – kažnjen, i da je – sud – kazna. No, zapravo sudija ne okrivljuje i ne štiti, sudija ne treba da bude ni tužilac, ni advokat. Sudija treba da objedini dve suprotnosti – optužbu i odbranu. Ali, sjediniti suprotnosti može samo ljubav.
Kada živimo dvema logikama shvatamo: suština svakog čoveka je Božanska, pa mi nemamo pravo da se odričemo ljubavi ni prema kome, i ni prema čemu na Zemlji. Spolja gledano, možemo biti „meki“ ili grubi, ali unutra, u sebi uvek treba sačuvati dobrodušnost. „Caru carevo, Bogu Božije“
6. Ne treba zaboraviti da je mržnja, bes, prezir prema drugim ljudima ili sebi uvek, pre svega primitivan pokušaj, vaspitavanja: pričinjavamo bol sebi ili drugima da greške ne bi ponavljali u budućnosti. Ako shvatimo da je ceo naš život neprestani proses vaspitavanja sebe i drugih, tada ćemo svaku neprijatnost koju nam neko pričini, posmatrati kao nedostatak vaspitanja. Svaki neuspeh kao nedostatak naše kontrole. U takvom slučaju, neprijatnosti neće biti posmatrane kao zlo koje treba otkloniti, već kao mogućnosti za razvoj. Ne sviđa ti se sudbina – menjaj je. Ne sviđa ti se neki čovek – vaspitavaj ga. Ne sviđaš se sebi – promeni se.
7. Da bi se promenili potrebno je, na neko vreme izgubiti sebe, svoje „ja“. To je kao smrt i uskrsnuće. Ako čovek nije spreman da gubi i da se žrtvuje, neće moći da se promeni. Samo kada prenese tačku oslonca u potpunosti na ljubav, čovek će moći da uništi svoje „ja“ i da stvori novo, kvalitativno drugačije.
Zbog toga su ljudi, stupajući na put vere, uzimali nova imena, svedočeći na taj način da su stekli novo „ja“. U indijskoj tradici zvali su ih „dvaput rođeni“; kao što gusenica postaje leptir, kao što se iz jajeta pojavljuje ptica. Forma se u potpunosti menja, a sadržina čuva i nastavlja svoj razvoj. Suština svakog čoveka je ljubav; da bi se sadržina razvijala mora se menjati forma. Naše ljudsko „ja“ takođe je forma. Jednostavno, potrebno je osetiti da smo ljubav.
Odlomak iz knjige “Dijagnostika karme ” knjiga 4
Prevod: Aleksandar Mirković izvor:http://spiritus-movens.me
Nema komentara:
Objavi komentar